Liderstvo i Menadžment - Srbija

Od 100 direktora u najvećim kompanijama u Srbiji samo 10 su žene

Uz njih, još deset žena našlo je svoje mesto među zakonskim zastupnicima u preduzećima koja su na spisku najboljih 100 društava prema poslovnim prihodima u 2019, a koje svake godine objavljuje Agencija za privredne registre.

Žene su na rukovodećim pozicijama u kompanijama Mercator S, Fijat, Henkel, Robert Boš, Farmalogist, Matijević, Ball pakovanja, Miletić petrol, Frikom i EMS. Na visokim pozicijama, što znači da su uz još jednog ili više muškaraca u APR-u navedene kao zakonski zastupnici, žene su i u kompanijama Nestle, Lidl, Sport vision, Tigar tajrs, Tetra pak, Metro, JP International i Impol. I tu se spisak završava.

Vest da je Milka Vojvodić pre nekoliko dana preuzela upravljanje kompanijom Delta holding od njegovog osnivača Miroslava Miškovića malo je podgrejala nade ženama da će se na ovom polju konačno nešto i promeniti.

Međutim, kada se pogleda šira slika i 2019. iz koje su i poslednji kompletni finansijski podaci, uporedi sa podacima iz 2011. vidi se da se položaj žena vrlo sporo menja. Gotovo da tapka u mestu. Tako je pre deset godina, odnosno prema istoj listi APR- a tada, na čelnim pozicijama, od 100 preduzeća u njih devet žena bila na direktorskoj poziciji, svega jedna manje nego osam godina kasnije. Tada su žene rukovodile uglavnom trgovinskim lancima poput Mercatora, Univerexporta ili Metroa.

„Prema poslednjem merenju indeksa ravnopravnosti iz 2018. u odnosu na 2016. vidi se da ima nepovoljnog trenda, došlo je do pada u domenu ekonomske moći, ali kada se uzmu u obzir svi različiti indikatori vidi se da tu nema promene, što se ogleda i u vašoj statistici. Nema indicija da je došlo do nekog prodora, pomaka, stvari ostaju prilično iste i jedna od najdubljih strukturnih nejednakosti je ta podela pozicija koje su vezane za ekonomsku moć koja i dalje ostaje u rukama muškaraca“, kaže za Danas Marija Babović, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ona napominje da će uskoro biti objavljeni i novi podaci o indeksu ravnopravnosti, ali da za sada nema mnogo ni novih istraživanja o ženskom preduzetništvu. Jedno takvo iz 2019. pokazalo je da se na rukovodećim pozicijama kada se radi isključivo o privatnom biznisu u Srbiji nalazi 30 odsto žena, najviše u Beogradu, potom u Novom Sadu i Subotici.

Najviše žena rukovodilaca je u organizacijama koje funkcionišu na bazi učlanjenja, frizerskim i kozmetičkim salonima, te na računovodstvenim, knjigovodstvenim i revizorskim poslovima, restoranima. Najmanje žena prisutno je u delatnostima bolnica, doradi semena, eksploataciji sirove nafte, ali i iznajmljivanju i lizingu opreme za vazdušni, a potom i vodeni transport.

Iako ovi podaci deluju ohrabrujuće, dovoljno je pogledati one iz publikacije RZS-a „Žene i muškarci“ iz 2020, gde se vidi da su tokom prošle godine 33 odsto rukovodećih mesta, funkcionerskih i direktorskih u Srbiji zauzimale žene, a 67 odsto muškarci. Žene su, prema toj analizi, brojnije u uslužnim delatnostima, trgovačkim, umetničkim, ima ih više među stručnjacima, dok muškarci dominiraju u vojsci, zanatima, poljoprivredi i rukovodećim pozicijama. Prema ovim podacima RZS na trećini funkcionerskih pozicija su žene, međutim, prema poređenju najvećih privrednih društava pre dve i deset godina vidi se da taj procenat pada kako su kompanije veće, samim tim i pozicije odgovornije.

„To je jako povezano sa preraspodelom moći, ta politička i ekonomska moć zapravo su ključne ose društvenih nejednakosti i to se vrlo teško i sporo menja. Najvažniji razlog je, pre svega, to što se žene na ulasku u te menadžerske pozicije regrutuju od nekuda, i što već u startu imamo manje stope zaposlenosti žena“, ističe Babović i napominje da u strukturi zaposlenosti žene češće rade poslove koje se tiču socijalnih usluga, administracije, obrazovanja, zdravstva, a među ženama je, kako kaže, i niža zaposlenost u profitabilnijim zanimanjima.

Iako, napominje ona, zakon zabranjuje diskriminaciju i ne kaže da samo muškarci mogu obavljati menadžerske poslove, postoje neki latentni pravci diskriminacije kada, na primer, ima više kandidata za posao, komisija je često spremna da regrutuje više muškarce nego žene.

„Postoji nešto što je vrlo važan faktor, a to je da se ne dolazi na menadžersku poziciju tako što neko dopliva tu, formiraju se često muške mreže moći u korporacijama, postoje i predrasude da žene nisu sposobne da budu dovoljno dobri menadžeri, ali ima i faktora koji su povezani sa spremnošću žena da se upuste u takve pozicije jer one nose odgovornost, uklapanje sa porodičnim obavezama, razne inhibicije, strah da niste dovoljno dobri“, ističe naša sagovornica i dodaje da je sve to posledica strukturnih prepreka koje su veoma jake i koje kod žena dovode do toga da se lakše povuku i da manje pretenduju na takve pozicije.

To što na ministarskim pozicijama imamo sve više žena i što ih je dosta u parlamentu ne znači mnogo, Marija Babović kaže da to što imamo u politici više žena jeste jedna formalistička promena.

„Zna se ko ustvari donosi ključne odluke, zna se gde su centri moći, oni su u političkim strankama, a lideri partija su najčešće muškarci“, napominje Babović. Žene su sada, kako kaže, na mestu koje su još ranije uspele da osvoje i tu sada stoje, ništa se značajnije ne pomera, niti se radi na tome.

To, međutim, nije samo do Srbije, mnoge razvijenije zemlje, te i cela EU imaju problem i loše rezultate kada se radi o rodnoj jednakosti. U EU, što se vidi u njihovoj statistici, žene zarađuju u proseku 16 odsto manje od muškaraca, iako fakultetsku diplomu ima više žena nego muškaraca, dok su na svega osam odsto direktorskih pozicija u najvećim kompanijama EU žene.

Evropska komisija je izdala i saopštenje tim povodom u kom ističe da će se „zalagati za veće učešće žena u politici, i za izbore za Evropski parlament 2024, kroz finansiranje i razmenu najboljih praksi“. Doprinos tome trebalo bi da bude i najava EK da će „nastojati“ da dostignu rodnu ravnotežu i da do kraja 2024. imaju 50 odsto žena na svim nivoima upravljanja.